Osim sportista, Sarajevo za vreme Igara pohodili su i poznati gosti iz sveta: od švedskog kraljevskog para – kraljice Silvije i kralja Gustava, norveškog kralja Olafa, engleske princeze Ane, preko poznatog holivudskog glumca Kirka Daglasa, pa do kontroverznog meksičkog istraživača i arheologa Salinasa Prajsa, koji je tada zagolicao maštu Jugoslovena tezom da je drevna Troja bila u stvari smeštena na desnoj obali Neretve, u mestu Gabela, na pola puta između Čapljine i Metkovića.
Američki kantri-pevač Džon Denver takođe je posetio Sarajevo. Štaviše, spevao je i prigodne pesmice povodom Igara.
Osim što je Jugoslavija bila prva socijalistička zemlja-domaćin zimskih olimpijskih igara, Sarajevo je ušlo u istoriju i po tome što se na zimskim olimpijskim igrama prvi put pojavio i jedan tamnoputi skijaš. Bio je to Senegalac Lamine Gueje.
L
Lokacije borilišta na kojima su se odvijala takmičenja, za razliku od ranijih zimskih olimpijskih igara, nisu bile toliko međusobno udaljene.
Takmičenja su održavana u gradu i na okolnim planinama. U centru Sarajeva nalazili su se ledena dvorana “Zetra” (umetničko klizanje, finale hokeja), klizalište “Zetra” (brzo klizanje) i hala “Skenderija” (hokej).
Na planini Bjelašnica održana su takmičenja u alpskom skijanju za muškarce, a na Jahorini su učestvovale alpske skijašice.
Na Velikom polju na Igmanu održana su takmičenja u skijaškom trčanju, nordijskoj kombinaciji (skijaško trčanje) i biatlonu.
Na velikoj (90 metara) i maloj (75 metara) skakaonici na Malom polju na Igmanu organizovana su takmičenja u skijaškim skokovima i nodijskoj kombinaciji (skokovi).
Najzad, bob i sankanje održani su na stazi u Trebeviću.
LJ
Najmlađa jugoslovenska olimpijka 15-godišnja Mateja Svet
M
Mediji su okupirali Sarajevo tih dana. Sa Olimpijskih igara izveštavalo je preko 7.393 predstavnika sredstava javnog informisanja iz čitavog sveta – 2.363 iz štampanih medija i 5.030 iz elektronskih.
Zabeleženo je prisustvo 67 radio i TV kompanija koje su emitovale 514 sati TV programa, koji je, procenjuje se, odgledalo oko dve i po milijarde gledalaca širom sveta.
N
Najbolje do tada organizovane igre, izjavio je predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) Huan Antonio Samaran u govoru na zatvaranju Igara 19. februara 1984. godine.
Špancu su ovo bile prve igre na mestu predsednika MOK-a. Na tu funkciju je imenovan na 83. sednici MOK-a od 15. do 18. jula 1980. godine, uoči Igara u Moskvi 1980. godine, ali je na dužnost stupio po njihovom završetku. Za vreme njegovog mandata Igre su omasovljene, komercijalizovane i uključeni su profesionalci … Po njemu je i “Zetra” preimenovana u “Olimpijsku dvoranu Huan Antonio Samaran”.
NJ
“Njujork Tajms”, ugledni američki dnevnik, preko svog izveštača sa lica mesta Dejva Andersona, obaveštavao je domaću javnost 15. februara o prvoj medalji Jugoslavije na zimskim olimpijskim igrama.
Primećujući kako je taj uspeh izazvao erupciju oduševljenja i povećanu konzumaciju nacionalnog pića – šljivovice, Anderson je istakao da je zemlja-domaćin potpuno zaslužila tu radost, jer je sjajno organizovala Igre, uprkos skeptičnim predviđanjima.
Prema njemu, Jugoslavija je mnogo bolje organizovala Igre nego njegov Lejk Plesid četiri godine ranije. I to uprkos skoro četvorodnevnoj snežnoj oluji koja je pogodila Sarajevo odmah nakon otvaranja Igara.
Novinar je iskazao i svoje oduševljenje gostoprimljivošću domaćina, navodeći primer jednog gosta Sarajeva, koji je ušao u nešto što je pomislio da je taksi u želji da se preveze do pres-centra u Skenderiji. Tokom vožnje primetio je neku tašnu na zadnjem sedištu i rekao je vozaču da ju je sigurno zaboravio prethodni putnik.
– Ne, to je moja tašna – odgovorio je vozač. – Krenuo sam sa posla kući, samo sam se zaustavio da vas odvezem tamo gde želite.
Putnik je bio iznenađen jer ovakvu besplatnu uslugu ne bi mogao da očekuje u svojoj zemlji, pisao je tih dana američki novinar.
O
Olimpijski plamen nije prvi put boravio u Jugoslaviji 1984. godine. Baklja je prolazila ukupno tri puta – za Igre 1936. godine u Berlinu, za Igre 1972. godine u Minhenu i, naravno, za Zimske olimpijske igre 1984. u Sarajevu.
Najdramatičniji prolazak bio je prvi, a povod je bila Rezolucija koju je potpisalo 100 uglednih sportista i javnih ličnosti da se bojkotuju Igre u Berlinu. Rezultat toga bili su protesti u velikom broju mesta u Jugoslaviji kroz koje je prolazio olimpijski plamen. Najburniji su bili oni u Banjaluci, gde je morala da interveniše i policija.
Olimpijska baklja za Igre u Minhenu imala je 6.200 nosilaca, a prešla je 5.532 kilometara. Krenula je iz Atine i išla preko Soluna, Istanbula, Varne, Bukurešta, Beograda, Budimpešte, Beča …
Putovanje baklje za ZOI 1984. počelo je u grčkoj Olimpiji, a baklja je potom avionom stigla u Dubrovnik. Ukupna udaljenost koju je baklja prošla kroz Jugoslaviju iznosila je 5.289 kilometara. Baklju je nosilo čak 1.600 ljudi.
Prenos Vatre je iz Dubrovnika obavljen u dva pravca: Istočnom (dugom 2.602 kilometra) i Zapadnom (2.687 kilometara) rutom, obišavši sve krajeve Jugoslavije, posećujući glavne gradove, istorijska mesta vezana za razvoj olimpizma i sporta u Jugoslaviji, sportske centre … Specijalna baklja i uniforma za nosioce bili su poklon sponzorske kompanije “Mizuno”, a prevožena je u adaptiranim vozilima “Micubiši”.
Od većih gradova, Istočni pravac je na putu do Sarajeva prošao kroz Titograd (današnju Podgoricu), Prištinu, Skoplje, Niš, Beograd, Suboticu, Osijek, Novi Sad, Šabac, Brčko i Tuzlu, dok je Zapadni pravac “overio” Mostar, Split, Šibenik, Zadar, Rijeku, Pulu, Kopar, Ljubljanu, Jesenice, Kranj, Maribor, Zagreb, Banja Luku, Zenicu …
P
Ajdin Pašović sa olimpijskom bakljom ispred “Skenderije”
Godinu kasnije izborio je mesto i u olimpijskoj reprezentaciji Jugoslavije i na Zimskim olimpijskim igrama u Inzbruku zauzeo 41. mesto.
Upravo je Pašović u utorak, 7. februara 1984. godine, bio poslednji nosilac olimpijskog plamena. Prethodno na Vracama su se sastale dve olimpijske baklje, koje su se kretale istočnim i zapadnim delovima zemlje, da bi potom sjedinjena olimpijska baklja krenula sarajevskim ulicama prema Skenderiji.
Ajdin je tačno u 17 sati zapalio olimpijski plamen na platou ispred Skenderije.
Posle toga, održan je prigodan kulturno-umetnički program, u kojem su učestvovali Zdravko Čolić i Neda Ukraden. Prisutne je na svim svetskim jezicima pozdravila i velika maskota Vučka, a polusatna svečanost završena je velikim vatrometom.
