Olimpijska zlata vaterpolista (1)

Vaterpolisti Jugoslavije, zlatni iz Meksika

Jugoslovenska muška vaterpolo reprezentacija je zaključno sa Olimpijskim igrama u Seulu 1988. godine osvojila ukupno sedam medalja na olimpijskim igrama – tri zlatne i četiri srebrne.

U Meksiku 1968. godine prva zlatna medalja, u Los Anđelesu 1984. godine ponovo zlato, a četiri godine kasnije, u Seulu, potvrda dominacije i treći put na najvišem postolju.

Srebro je osvojeno u Helsinkiju (1952), Melburnu (1956), Tokiju (1964) i Moksvi (1980).

U Londonu 1948. godine nije bilo plasmana, u Rimu 1960. godine Jugoslavija je bila četvrta, a u Minhenu (1972) i Montrealu (1976) naši vaterpolisti su zauzeli peto mesto.

Dakle, u Meksiko Sitiju je izborena prva zlatna medalja za jugoslovenski vaterpolo. Igrači u plavim kapicama su pod komandom saveznog kapitena Aleksandra Sajferta, u nezaboravnom finalu, nakon produžetaka, savladali Sovjetski Savez rezultatom 13:11 (2:3, 3:2, 3:1, 3:5, 2:0). Tada su igrali Karlo Stipanić (Mladost Zagreb), Zdravko Hebel (Mladost Zagreb), Ivo Trumbić (Mladost Zagreb), Ozren Bonačić (Mladost Zagreb), Ronald Lopatni (Medvešćak Zagreb), Miroslav Poljak (Mladost Zagreb), Zoran Janković (Partizan Beograd), Mirko Sandić (Partizan Beograd), Uroš Marović (Partizan Beograd), Đorđe Perišić (Partizan Beograd) i Dejan Dabović (Partizan Beograd).

A malo je nedostajalo da “delfini” uopšte i ne dođu do polufinala. Nakon rutinske (13:2) pobede nad Egitom, usledio je samo remi (4:4) protiv Istočne Nemačke, jer su “plavi” promašili čak tri četverca.

Usledila je goleada u susretu sa Meksikom (9:0), lagan trijumf protiv Holanđana (7:4) i onda novi šamar – poraz od Italije – 4:5. Šanse za osvajanje drugog mesta u B grupi i plasman u polufinale postaju minimalne.

Srećom, Italijani su bili bolji od Istočne Nemačke (5:4), pa sa Nemcima počinje trka za boljom gol-razlikom. Jugoslavija je deklasirala Grčku sa 11:1 i u poslednje kolo ulazi sa imperativom pobede nad Japanom od najmanje 13 golova razlike. Bilo je 17:2.

Zoran Janković

Zoran Janković

– Da bismo se plasirali u polufinale, bilo je neophodno da savladamo Japance sa 13 golova razlike – prisećao se član ove zlatne vaterpolo generacije Zoran Janković, dugogodišnji igrač beogradskog Partizana, najbolji strelac olimpijskog turnira u Tokiju 1964. godine, član Kuće slavnih od 2004. godine i igrač koji je ostao zapamćen po spektakularnoj igri – šutevima iz najneverovatnijih pozicija, driblinzima i golovima nogom (!?) – Iako su naši protivnici bili zaista osrednja ekipa, postići toliko golova nije mala stvar. Štaviše, Japanci su poveli sa 1:0. pa smo za trenutak pomislili da je to početak kraja.

– Ipak, imao sam sreće. Mislim da je čitav tim tada igrao za mene koga je lopta prosto htela. Kako god bih šutnuo loptu, završila je u mreži. Postigao sam 10 golova i mislim da je to rekord Igara koji neće skoro biti nadmašen – govorio je Janković.

Reprezentativac Jugoslavije prisetio se i odlučujuće utakmice sa Mađarskom, koja je bila finale pre finala. Janković je bio najbolji akter tog susreta sa tri postignuta gola:

– Godinama smo vukli kompleks Mađara. Dovoljno je bilo da samo čujemo njihovo ime, pa da nam se noge odseku. Ovog puta čvrsto smo rešili da im se odužimo za sve “grehe”. Imao sam opet nesreću da me čuvao jedan od najboljih vaterpolista sveta poznati Sivoš, koji mi nije dao da se praktično okrenem u vodi. Ipak, uspevao sam da se odlepim od njega, a drugi gol koji sam postigao bio je tako efektan da je čak i pristrasni sudija Guze tog trenutka stavio zastavicu pod ruku i počeo da aplaudira.

“Delfini” su slavili rezultatom 8:6 (1:0, 1:3, 2:2, 4:1).

A onda je došlo veliko finale sa SSSR-om. Bio je to, bez sumnje, do tada najuzbudljiviji meč koji je ikada odigran u finalu olimpijskih igara. Naši su postigli četiri gola iz igre, a Sovjeti sve iz četveraca (tada su se penali izvodili sa četiri metra i dosuđivali su se posle tri kaznena poena, odnosno prekršaja, bez obzira gde su napravljeni – op.a.).

Uroš Marović

Uroš Marović

“Delfini” su u poslednjoj četvrtini vodili sa 9:6, 10:8 i 11:9, ali je Barkalov šest sekundi pre kraja regularnog dela iz kaznenog udarca uveo utakmicu u produžetke, dva puta po tri minuta.

U produžecima Rusi skoro da nisu mogli da dođu do lopte. Naime, tada nije bilo ograničeno vreme za držanje lopte, nego je bilo važno da se vodi takozvani aktivni napad, to jest da se pokaže želja da se postigne gol. Pored toga, Lopatni, koji je plivao za loptu, bio je uvek brži od sovjetskih igrača.

Zlato je doneo Uroš Marović koji je u prvom produžetku dva puta bio precizan iz kaznenih udaraca.

U vodi je bio pravi boks-meč, od uzburkanih talasa lopta se nije ni videla. I najzad, kraj, najzad – zlato! Naši su poleteli jedan drugom u zagrljaj, Sajferta su bacali u vis kao loptu, a onda u bazen.

Strelaci za Jugoslaviju u finalnom meču bili su Marović (5), Bonačić (3), Sandić (3) i Trumbić (2). Treba istaći i bravurozne odbrane golmana Stipanića.

Tog 27. oktobra 1968. godine poslednja himna koja je odsvirana u Meksiku u čast pobednika bila je upravo “Hej, Sloveni” …

Podelite ...

Ostavite komentar