Finalnom utakmicom, odigranom osmog maja 1991. godine, zaključen je poslednji Kup Jugoslavije u punom sastavu, odnosno uz učešće klubova iz svih šest republika bivše države.
Splitski Hajduk je u Beogradu, na tadašnjem stadionu Jugoslovenske narodne armije (JNA), pobedio Crvenu zvezdu rezultatom 1:0.
Strelac jedinog gola bio je Alen Bokšić u 65. minutu.
Utakmica je po tmurnom, kišnom vremenu odigrana pred oko sedam hiljada gledalaca.
Malo je nedostajalo da se meč uopšte i ne odigra. Rat u Hrvatskoj, koji se naslućivao mesecima, dobio je novu dinamiku pogibijom 12 pripadnika hrvatske policije nekoliko dana ranije u Borovu Selu.
Uprava Hajduka odlučila je da zbog tog događaja ekipu ne šalje u Beograd i zatražila odlaganje utakmice, ali je Fudbalski savez Jugoslavije zapretio oštrim kaznama ukoliko Splićani ne izađu na megdan Zvezdi.
Hajdukovci su vojnim transporterom ipak doputovali u Beograd i tog 8. maja istrčali na teren stadiona JNA. U znak žalosti, igrači su oko desne ruke nosili crni flor.
Trener Hajduka Josip Skoblar odlučio se za jedinu moguću taktiku protiv ekipe koja je samo 20-ak dana kasnije postala šampion Evrope u Bariju. Nije igrao bunker, što bi bilo samoubilački, već hrabro, napadački, sa odbranom koju je povukao daleko od svog gola i tzv. visokim presingom – presingom na protivničkoj polovini …
Takva igra donela je rezultat protiv indisponirane Crvene zvezde, čiji su igrači mislima izgleda već bili u Bariju. Splićani su stvarali šanse, dok su “crveno-beli” uglavnom pretili šutevima iz daljine.
Pobedonosni gol “bilih” majstorsko je delo Bokšića, koji je u 65. minutu na tridesetak metara od gola primio loptu između trojice protivničkih fudbalera. Napadač Hajduka je u punom trku vešto sačuvao loptu i rezantnim udarcem zatresao mrežu Stevana Stojanovića.
Nakon toga utakmica je krenula neželjenim tokom. Dvojica prijatelja iz detinjstva Siniša Mihajlović i Igor Štimac neprestano su bili u verbalnom duelu. Prvo je nervozni Štimac u 59. minutu zbog prigovora zaradio žuti karton, a samo minut kasnije javnu opomenu dobio je i Mihajlović zbog starta sa leđa nad Štimcem.
U 70. minutu sve se zakuvalo – Mihajlović je neoprezno faulirao Grgicu Kovača, što je izazvalo veliku gužvu na terenu. Dotrčao je do njega Ante Miše i uhvatio ga za kosu. Interesantno je da su Mihajlović i Miše pohađali istu osnovnu školu u Borovu.
Epilog: sudija Adem Fazlagić iz Čapljine isključio je ratoborne Mihajlovića i Štimca. Kovač je zbog povrede takođe napustio teren.
Jasno je da se rat koji se dešavao u Hrvatskoj preneo i na teren. Taj sukob između igrača Hajduka i Zvezde nastaviće se mesec dana kasnije na beogradskoj “Marakani”, u poslednjem duelu ova dva kluba, kada su zbog međusobnog koškanja ponovo isključeni Mihajlović i Štimac, a prvotimac Zvezde Dragiša Binić nokautirao trenera Hajduka Stanka Poklepovića …
Zbog okolnosti pod kojima se meč odigrao i jačine protivnika, trijumf Hajduka u Beogradu među njegovim igračima i navijačima dobio je istorijski, gotovo mitski značaj.
Prelazni pehar Maršala Tita, koji je decenijama uručivan pobedniku nacionalnog kupa, otputovao je sa Hajdukovcima u Split. I više nije vraćen. Sledeće godine igrano je neko novo takmičenje, pod novim nazivom, i najboljoj ekipi dodeljen je neki novi trofej …
Čovek koji je odlučio poslednje finale fudbalskog kupa velike Jugoslavije Alen Bokšić iste godine prešao je u francuski Olimpik iz Marselja u kojem je stekao punu igračku afirmaciju. Sa šest golova bio je najbolji strelac ekipe u pohodu na titulu šampiona Evrope 1993. godine.
Mihajlović i Štimac su tek 20-ak godina kasnije, kao selektori svojih nacionalnih selekcija, stavili tačku na svoje međusobne “nesporazume” …
CRVENA ZVEZDA: Stojanović, Radinović (Stošić), Marović, Jugović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savičević, Binić.
HAJDUK: Mihačić, Hadžiabdić, Kovač (Osibov), Štimac, Setinov, Bilić, Kozniku, Miše (Jeličić), Bokšić, Vučević, Jarni.
