Zagrebački novinar Pero Zlatar u broju “Sportskih novosti” od 28. marta 1979. godine prisetio se susreta sa Radivojem Koraćem – “Žućkom” u belgijskom Liježu, gde je najbolji jugoslovenski košarkaš šezdesetih godina prošlog veka odrađivao ugovor sa Standardom.

Objavljujemo delove tih prisećanja:

“S jezom se lecnem pri spomenu našeg susreta u Liježu, u Belgiji. Sezonu 1967/68 proveo je Žućko u tom industrijskom gradu, igrajući za ekipu Standarda. Treba li reći da je bio najbolji strelac tamošnjeg prvenstva i da je po publicitetu koji su mu darivale novine, radio i televizija stajao uz bok najomiljenijim sportskim veličinama, kao što su bili automobilista Džeki Iks, biciklista Edi Merks iliu fudbaler Pol van Himst?

Zapanjio je gledaoce emisije “Lundi sport” kada je u studiju televizije u Briselu prihvatio izazov spretnog voditelja koji ga je pitao:

“Gospodine Korać, kada biste sa vašeg omiljenog mesta iz kojeg najčešće pogađate koš, dakle sa poludistance, sto puta zaredom šutirali, koliko biste bili uspešni?

Isečak iz novina posle utakmice OKK Beograda sa švedskim Alvikom na kojoj je Korać ubacio neverovatnih 99 poena

Korać se nasmešio i, već na pristojnom francuskom, uzvratio: “Oko osamdeset puta!”

– Neverovatno! – povikao je voditelj i pripremljena zamka izašla je na videlo pred milionskim auditorijumom, koji je pratio ovaj program, prenošen, što veli TV narod “u živo”.

Prešli su u drugu salu u kojoj je bio postavljen koš i Radivoj Korać, koga su tamo odmila zvali Radi, mogao je da počne sa poslom za koji je bio pozvan.

I znate li šta se dogodilo?

Od sto šuteva, Korać je pogodio – svih sto!

To je čudo neviđeno ušlo u sve sportske antologije, u sva belgijska “Verovali ili ne”, a Koraća učinilo čarobnjakom nepogrešive levice.

Da se vratim spomenutom susretu. Početkom februara 1968. godine za “Vjesnik u sredu” bio sam angažovan da otputujem u Lijež i napišem reportažu o našem fantastičnom strelcu koji je za inostrane kitnjaste sportske pisce bio: Crvenokosa Furija. Dopustite da vam prenesem deo te vremeplovske uspomene:

U Liježu, gradu od oko pola miliona stanovnika, centru belgijske teške industrije, gde je od fabričkog dima vazduh težak, a bela košulja mora da se menja dva puta na dan, Radivoj Korać je mažen, tetošen i čuvan kao malo vode na dlanu. Kako da se inače objasni odgovor trenera Standarda koga sam telefonski pozvao iz Brisela i zamolio ga da mi kaže kako da dođem do Koraća?

– Da niste zbog njega posebno doputovali iz Jugoslavije, savetovao bih vam da ga ne uznemiravate nakon izgubljene utakmice. Ovako bih vam savetovao da razgovor traje što kraće.

U restoranu “Grand” hotela okuplja se uglavnom mlađi svet. Kada se pojavio Radivoj Korać, čežnutljivo su ga posmatrale devojke baš kao da je pred njima glavom Ben Kvik. Ali Žućko kao da ne primećuje te ćežnutljive poglede i hodajući malčice pogureno ide ravno, ne osvrnuvši se.

Kažem mu šta mi je poručio njegov trener, a Korać odgovara neka ga pogrešno ne shvatim, jer je taj čovek izuzetno pažljiv i obazriv:

– Možemo da pričamo do mile volje! – kaže – Ionako malo izlazim, a ako ne treniram, onda sam u sobi svog saigrača Dženkisa, Amerikanca. On ima više od sto ploča s odličnom muzikom, pa je satima slušamo.

Za njega su se otimala četiri italijanska kluba, a bilo je govora da će i u madridski Real, ali je Standard bio najgalantniji:

– Najpre sam stanovao u vili izvan Liježa – priča mi Korać – ali kad sam zbog gustog saobraćaja jednom zakasnio na trening, predsednik Standarda Tilkin mi je osigurao apartman u najboljem, “Grand” hotelu, gde imam otvoreni račun. Mogu da naručim šta god poželim, dovoljan je samo moj potpis pa da račun bude priznat.

A evo dela našeg dijaloga zbog kog me od Koraćeve automobilske pogibije prolaze ledeni trnci.

Ispred “Granda” u u kojem smo razgovarali, bio je parkiran novi Folksvagen 1600.

– To je moj automobil! – reče Korać.

– Jeste li ga dobili uz popust kao poznati sportista? – pitam ga.

– Ne, nisam platio ni centima. Predsednik Tilkin bio je zadovoljan mojim igrama pa mi ga je darovao kada smo osvojili prvo mesto nakon prvog kruga. Srećom, ovde ne mora da se polaže vozački ispit, pa sam odmah, nakon dve-tri lekcije, seo za volan! – zadovoljno će Korać.

Njegovi prijatelji kažu da je Korać najveći antitalenat za vožnju i da samo sreći može da zahvali što je nekoliko incidenata koje je izazvao nespretnom vožnjom, prošlo tek sa manjim ogrebotinama.

U to sam se i lično uverio kada me provozao Liježom. Posle dva-tri sablasna kočenja uz cviljenje guma i kočnica, upitao sam ga unezvereno:

– Ne ide vam vožnja kao košarka, zar ne?

Nasmešio se, rugajući se mom strahu:

– Ne može svako da bude Džeki Iks!

U tom je automobilu proveo poslednje trenutke. U tom je automobilu prekinuta blistava karijera mladića koji nije dočekao da se sa ekipom Jugoslavije okiti naslovom prvaka sveta.”