“Ljubi me nežno”

Beogradski sportski nedeljnik “Tempo” u broju od 16. maja 1979. godine bavi se interesantnom temom: prenaglašenim emocijama koje fudbaleri iskazuju jedni prema drugima prilikom proslavljanja gola.

Prenosimo ovaj tekst u celini.

Nekada su mladići devojkama govorili: “Hajde da se ljubimo – filmski”. Danas bi ono “filmski” moglo da se zameni sa “fudbalski” …
Svaki fudbalski laik, a naročito onaj ženskog roda, lako može da se zapita, posle jedne utakmice, u kojoj je, naravno, bilo golova: da li su fudbaleri prikriveni homoseksualci?!

Takav zaključak može da se izvede posle svih onih zagrljaja, poljubaca, obaranja strelca na zemlju, skakanja jednog preko drugog do piramide …

Naravno, na sve ovo svaki bi se psiholog, a naročito oni koji rade u fudbalu, gromoglasno nasmejao. O čemu se tu zapravo radi?Nedavno je povedena rasprava o ovom pitanju i u SR Nemačkoj i zaključci su dosta interesantni.

Fudbal je borbena igra sa izrazito muškim karakteristikama. U toj borbi “čovek na čoveka” igrač oseća telo protivnika, pa i svojih saigrača, na stotinu načina. Igrači se guraju, blokiraju, udaraju, presreću, stiskaju, štipaju itd. Na taj način svaki fudbaler direktno postaje svestan svoje i protivnikove telesnosti. U trenucima uzbuđenosti, radosti i sreće – dakle, kad su svi u stanju afekta – kod potpunog razumevanja bez reči, komuniciranje među igračima obično se izražava telesnim “sredstvima”.

Početkom pedesetih godina publika se još smejala kada bi se igrači grlili i ljubili posle postignutog gola. U međuvremenu to je postao pravi ritual, uobičajeni deo svake fudbalske predstave. Mnogi današnji igrači čak su mišljenja da nije u redu ako se taj ritaul čestitanja ne “odigra” na jedan, već tačno utvrđen način.

Zagrljaji i poljupci zavladali su fudbalskim terenima širom sveta. Čudno je samo da je ritaul čestitanja, koji se često razlikuje od kulture do kulture i od zemlje do zemlje, u fudbalu svuda isti! Jer, i u Kuvajtu se fudbaleri posle datog gola raduju, grle i ljube isto kao i fudbaleri u Japanu, Argentini, Francuskoj, Jugoslaviji …

Psiholozi nisu analizirali fudbalsku igru samo kroz kontakt igrača sa loptom i dodavanja, već su registrovali i odnose koji postoje između pojedinih igrača jednog tima izvan svojstvenih viđenja borbe. Pri tom se način čestitanja pokazao kao naročito bogat objašnjenjima.

Čak i u trenucima najveće radosti, status pojedinih članova ekipe, ipak ostaje sačuvan. Tako, na primer, Franca Bekenbauera nikada posle postignutog gola drugovi nisu “davili”. Uvek su to radili sa određenog “odstojanja”. I sam Bekenbauer se retko kad neizmerno radovao svojim ili tuđim golovima. Takav njegov odnoso prema ostalim igračima, za mnoge možda neobjašnjiv, bio je, po mišljenju fudbalskih psihologa, najčešće pravilno “doziran” i zbog toga vrlo uspešan.

Ko se “neozbiljno” odnosi prema poslu, pa bio to i sam fudbal, gubi autoritet kao vođa grupe. Ovde, dakle, postoje neke naročite zakonitosti. Ko misli da se svi saigrači uvek bacaju na golgetera, taj se prevario.

Jer, neki od igrača retko ili skoro nikan ne učestvuju aktivno u tom ritualu. Zar tako, na primer, golman ne bi mogao da uvali svoje drugove u grdne neprilike kada bi, recimo, posle svakog postignutog gola išao da poljubi – strelca! Samo mesto događaja (protivnički gol) daleko je od njega. Zbog toga je golman obično i najviše svestan opasnosti koja za vreme utakmice može da proistekne upravo iz te “psihologije čestitanja”: koncentracija popušta, a sekundama nestaje i motivacija. Mnogi timovi su i pored vođstva, upravo zbog ovog momenta, često znali i da gube već dobijene utakmice (podsetimo da je Partizan u finalu Kupa šampiona vodio protiv Reala sa 1:0, a ipak izgubio sa 2:1).

Ti telesni kontakti igraju veliku ulogu priliko sam fudbalske igre . mislimo tu na prekide posle svakog postignutog gola. To se pre svega odnosi na neverovatnu psiho-dinamiku pobedničkog tima. Ali, upućeni posmatrač, koji u isto vreme raspolaže i neophodnim informacijama potrebnim za pravilnije objašnjenja odnosa među igračima iz svega toga može da vidi još mnogo više.

Jer, on je u položaju da kod igrača prepozna i najmanja kolebanja u raspoloženju. Prema saznanjima nekih sportskih psihologa, svaki dobar trener treba da razume svu tu telesnu komunikaciju među svojim (i tuđim) igračima i da iz toga izvuče odgovarajuće zaključke.

Dakle, možemo da umirimo naše fudbalske laike koji se snebivaju: fudbaleri nisu skriveni homoseksualci, već se jednostavno raduju svom uspehu (naravno, i premijama). Ali oni to ne čine kao ostali “živi svet” rečima, već njima svojstvenom telesnom “konverzacijom” …

Ostavljamo, poštovani čitaoci, da vi donesete zaključak.”