Šibanja koja se pamte: Makazama na Menegina

Vilfan i Slavnić na zapisničkom stolu tokom incidenta na utakmici Jugoslavija - Italija u Limožu 30. maja 1983. godine

Da bi bolje shvatili događaje na košarkaškoj utakmici između Jugoslavije i Italije u francuskom Limožu 30. maja 1983. godine, potrebno je pozvati statistiku u pomoć. A ona kaže da “azuri” pre toga gotovo 20 godina nisu pobedili “plave” na nekom velikom takmičenju (evropskom ili svetskom prvenstvu i olimpijskim igrama), a susretali su se gotovo redovno. Nekada je Jugoslavija bila bolja u takmičenju po grupama, a nekada u mečevima koji su direktno odlučivali o medaljama, pa i šampionskoj tituli.

Lider italijanske ekipe u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka Dino Menegin mnogo vremena kasnije objasnio je frustraciju njegovu i njegovih reprezentativnih kolega:

– Bilo je jasno, oni (košarkaši Jugoslavije, op.a.) su bili mnogo bolji od nas. Čak i kada smo pružali svoje najbolje igre, pobeđivali bi nas i sa 20 razlike. Ponekad bi se ponadali da možemo da učinimo nešto više kada bi se oni tokom utakmice međusobno prepirali, ali čak i tada bi na kraju gubili istom razlikom. I, tako, kada gubite postajete nervozni, ostaje vam da provocirate protivnika, što stvara napetost na terenu …

Kad već nisu mogli košarkaškim sredstvima, Italijani u susretima sa Jugoslavijom redovno su praktikovali sitne, sudijama često nevidljive provokacije, kojima su godinama pokušavali da naše košarkaše izbace iz takta. To im, međutim, nije uspevalo, razlika u klasi je ipak presuđivala …

Italija je do 1983. godine na velikim takmičenjima poslednji put porazila Jugoslaviju na Olimpijskim igrama u Tokiju 1964. godine. “Azuri” su tada, u utakmici za plasman od 5. do 8. mesta, trijumfovali sa 75:63.

Italijani su nakon toga bili stalne mušterije “plavih”:

1965 – Eurobasket: JUGOSLAVIJA – Italija 83:82 (polufinale)
1967 – Svetsko prvenstvo: JUGOSLAVIJA – Italija 71:62 (u grupi)
1967 – Eurobasket: Nisu se susreli
1968 – Olimpijske igre: JUGOSLAVIJA – Italija 80:69 (u grupi)
1969 – Eurobasket: Nisu se susreli
1970 – Svetsko prvenstvo: JUGOSLAVIJA – Italija 66:63 (finalna grupa)
1971 – Eurobasket: JUGOSLAVIJA – Italija 79:68 (u grupi)
1972 – Olimpijske igre: JUGOSLAVIJA – Italija 85:78 (u grupi)
1973 – Eurobasket: JUGOSLAVIJA – Italija 73:71 (u grupi)
1974 – Svetsko prvenstvo: Italija nije učestvovala …
1975 – Eurobasket: JUGOSLAVIJA – Italija 83:69 (u grupi)
1976 – Olimpijske igre: JUGOSLAVIJA – Italija 88:87 (u grupi, utakmica je direktno odlučivala o učesniku polufinala)
1977 – Eurobasket: JUGOSLAVIJA – Italija 88:69 (u polufinalu)
1978 – Svetsko prvenstvo: JUGOSLAVIJA – Italija 108:76 (polufinalna faza)
1979 – Eurobasket: JUGOSLAVIJA – Italija 95:80 (u finalnoj grupi)
1980 – Olimpijske igre: JUGOSLAVIJA – Italija 102:81 (finalna grupa)
1980 – Olimpijske igre: JUGOSLAVIJA – Italija 86:77 (finale)
1981 – Eurobasket: JUGOSLAVIJA – Italija 99:88 (u grupi)
1982 – Svetsko prvenstvo: Italija nije učestvovala …

Menegin je u poslednjim sekundama olimpijskog finala 1980. godine, kada je Jugoslavija već obezbedila zlato, malo jače isturio koleno i povredio Kićanovića u prodoru ka protivničkom košu. Zbog toga se Kića nije pojavio ni na ceremoniji pobednika, pa je medalju za njega primio Moka Slavnić.

Dalje, Kićanović i Slavnić su u to vreme košarkaški hleb zarađivali u Italiji, gde su klupska rivalstva bila veoma izražena i često prelazila granice sportskog.

Sve u svemu, bilo je dosta neraščišćenih računa između naših i italijanskih košarkaša. Tačnije, između Kićanovića i nekih Italijana.

U toj atmosferi startovalo je 23. prvenstvo Evrope za košarkaše, koje je održano u francuskim gradovima Limožu, Kaenu i Nantu od 26. maja do 4. juna 1983. godine.

Učestvovalo je 12 reprezentacija podeljenih u dve grupe. Grupu A činili su domaćin Francuska, Jugoslavija, Italija, Španija, Grčka i Švedska, dok su u Grupi B igrali Sovjetski Savez, Čehoslovačka, Zapadna Nemačka, Izrael, Holandija i Poljska.

Po dve najbolje ekipe iz svake grupe ukrštale su se u polufinalu. Pobednici su igrali u finalu, poraženi su se borili za bronzu.

Praja Dalipagić, Dragan Kićanović, Krešo Ćosić, Mirza Delibašić i Moka Slavnić dostigli su zenit karijere osvajanjem zlatne olimpijske medalje 1980. godine u Moskvi. Time su kompletirali svoju kolekciju najsjajnijih odličja sa velikih takmičenja, jer su pre toga već osvojili evropsku i svetsku titulu.

Već nakon Olimpijskih igara osetilo se izvesno zasićenje kod naših najboljih košarkaša. U nedostatku pravih motiva, “plavi” više nisu bili tako dominantni, što se odrazilo i na rezultate.

Nakon Ranka Žeravice, koji je vodio košarkaše do zlata u Moskvi, u Košarkaškom savezu Jugoslavije pokušali su sa podmlađivanjem na trenerskoj klupi, pa je za prvog stratega “plavih” doveden Bogdan-Boša Tanjević, trener sarajevske Bosne u sezoni kada je osvojila titulu prvaka Evrope.

Nakon “neuspešnog” drugog mesta u Evropi 1981. godine, na njegovo mesto se vraća Žeravica, i sa njim Jugoslavija stiže do trećeg mesta u svetu godinu dana kasnije.

Već za prvenstvo Evrope 1983. godine obavljena je nova kadrovska promena – selektor postaje legenda zadarske košarke, ali čovek bez trenerskog iskustva Đuzepe Đerđa.

Popularni Pino nije mnogo rizikovao pa se opredelio za iskusan sastav, sa prosekom godina oko 27. Pod zastavu je pozvao Krešu Ćosića (35), Zorana-Moku Slavnića (34) Dražena-Praju Dalipagića (32) i Dragana Kićanovića (30), igrače koji su osvojili sve što se moglo osvojiti, ali već pomalo ispovređivane, umorne i nemotivisane.

U sastavu su se našla i četvorica debitanata – igrači Partizana Milenko Savović i Goran Grbović, Zadranin Ivan Sunara i 19-godišnje šibensko košarkaško čudo – Dražen Petrović. Petrović je već te sezone izrastao u lidera svoje ekipe, koju je vodio do finala Kupa Radivoja Koraća i domaćeg plejofa. U prvom je Šibenka poražena od francuskog Limoža, a u drugom je zbog “slučaja Matijević” ostala bez titule šampiona Jugoslavije, jer je odbila da odigra ponovljenu utakmicu.

Po imenima, Jugoslavija je spadala u najuži krug favorita za zlatnu medalju. Ali, utakmice su pokazale da mnogo toga u ekipi nije štimalo. Pored starosti ekipe i neiskustva selektora, ni odnosi na relaciji Đerđa – igrači nisu bili najbolji.

Naši su prvu utakmicu protiv “napaljenih” domaćina Francuza dobili sa 80:76, najviše zahvaljujući centrima – Raši Radovanoviću sa 26 poena i Rajku Žižiću sa 14 uhvaćenih lopti.

Ovo je bio šampionat u kojem je Jugoslavija prekinula mnoge dobre tradicije. “Plavi” su do ovog takmičenja imali čak 14 uzastopnih trijumfa nad Špancima, a ovde su poklekli pred “crvenom furijom”. Ponovo je bio briljantan Radovanović, naš najbolji igrač na turniru, sa 25 poena, Praja Dalipagić je dodao 20, vodili smo 87:75, ali onda Španci furioznom serijom 16:3 stižu do istorijske pobede – 91:90.

Već tada se znalo da će utakmica poslednjeg kola protiv Italije biti odlučujuća za plasman u polufinale.

Švedska je apsolvirana sa laganih 103:84, a sa Grcima je bilo napeto. Ekstratalentovani Grk Nikos Galis nemilice je punio jugoslovenski koš, ubeležio je 25 poena, i tek u završnici izborena je minimalna pobeda – 77:76.

Meč poslednjeg, petog kola Grupe A između Jugoslavije i Italije dobro je počeo, jer su “plavi” kontrolisali rezultat. Sve je išlo po nekom tradicionalnom obrascu, poznatom iz ranijih susreta ove dve selekcije …

A onda u 15. minutu prvog dela dolazi do incidenta koji je verovatno presudno uticao na rezultat meča …

Tokom napada Jugoslavije, Marko Bonamiko je u trku laktom snažno udario Dragana Kićanovića u levo rame.

Odjednom su se svi sjatili na parketu, nastala je velika gužva. Epilog: Bonamiko je isključen.

Na odmor se otišlo sa prednošću Jugoslavije 42:36.

Nastavljajući svoju igru na ivici (ili preko ivice) faula, Italijani su uspeli u svom naumu i protivnika potpuno izbacili iz ritma, pa su drugo poluvreme dobili sa 21 poenom razlike 55:34.

Pet minuta pre kraja, pri vođstvu Italije 74:62, Enriko Đilardi i Dražen Petrović završili su na parketu poput dvojice rvača. U trenutku su mladog reprezentativca Jugoslavije okružila trojica Italijana i to je bio znak za novu gužvu na terenu.

Peter Vilfan je dotrčao da pomogne svom saigraču, ali ga je Romeo Saketi povukao za kosu, a Menegin krenuo ka njemu kao da želi da ga udari, pa je Slovenac, iskusno, stao u bokserski gard i isturio levo rame ne bi li se odbranio od eventualnog direkta.

Shvativši da se kači sa borcima znatno teže kategorije, dotrčao je Đerđin pomoćnik na klupi i Vilfanov zemljak Janez Drvarić, obuhvatio ga oko struka i udaljio od gužve.

Sa klupe je na teren ušao povređeni Kianović, koji je u jednom trenutku među noge šutnuo Renata Vilaltu.

U tom trenutku nastala je trka po parketu jer su svi italijanski igrači pokušali da stignu Kićanovića, koji je pokušao da se spase popevši se na zapisnički sto, gde se već nalazio Slavnić … Umešali su se i pripadnici policije u pokušaju da smire situaciju koja je pretila opštom tučom …

To je ono što su zabeležile kamere. Priča o makazama dugo se smatrala običnim mitom s obzirom da nije bilo video svedočanstva.

Navodno, u pokušaju da zaštiti svoje saigrače od agresivnih Italijana, Goran Grbović je dohvatio makaze iz torbe masera reprezentacije i njima jurio protivničke košarkaše po terenu.

Taj događaj, nakon mnogo godina, potvrdile su obe strane.

Goran Grbović:

– U tuči Zoran Slavnić stoji na zapisničkom stolu i šutira sve oko sebe. U jednom momentu Dino Menegin, centar italijanske reprezentacije, koji je inače bivši bokser, kreće prema meni i ja instinktivno s poda skupljam specijalni alat za skidanje bandaže napravljen od plastike i krećem prema njemu.

On je video da ga se ne plašim i počinje da beži, a adrenalin me je tresnuo po celom telu i nisam mogao da se zaustavim, pa sam ga jurio po terenu. Izgubili smo tu utakmicu, ali se tuča nastavila u tunelu koji je spajao teren sa svlačionicama. Nije bilo lako Italijanima tada …

Dino Menegin:

– Započelo je između Saketija i Vilfana. Došlo je do prekršaja i Saketi ga je uhvatio za uvo. Uspeli smo da ih razdvojimo. Primetio sam da Kićanović i Vilalta nešto razgovaraju, nisam znao šta govore sve dok ga Kićanović nije udario. Tada je kompletna klupa uletela u teren, došlo je do opšte jurnjave, a mene je neko udario u leđa. Kada sam se okrenuo i video Grbovića, krenuo sam ka njemu, ali je on pobegao do klupe i iz neke torbe izvadio makaze. To me je zaustavilo …

Situacija se ipak smirila i utakmica je nastavljena. Italija je slavila sa ubedljivih 91:76 i plasirala se u polufinale, a naše gurnula u u razigravanje od petog do osmog mesta. Enriko Đilardi (26) i Renato Vilalta (21) postigli su više od polovine poena “azura”.

U našem taboru dvocifreni su bili Dalipagić (21), Slavnić (12), Radovanović (11) i Kićanović (10).

Reagovala je i Međunarodna košarkaška federacija (FIBA). Kićanović je suspendovan jednu utakmicu, tako da ga nije bilo u sastavu za utakmicu sa Izraelom. Međutim, Kića se zbog povrede nije pojavio ni na utakmici sa Zapadnom Nemačkom. Grbovića nije bilo u meču sa Izraelom, ali je igrao protiv Nemaca.

“Azuri” su trijumfom nad Španijom u finalu osvojili zlatnu medalju. Bila je to generacija Marka Bonamika, Dina Menegina, Renata Vilalte, Pierluiđija Marcoratija, Antonela Rive, Romea Saketija, Roberta Brunamontija, Enrika Đilardija …

Prvi put posle 1955. godine u finalu Evropskog prvenstva nije bilo mesta za Sovjetski Savez ili Jugoslaviju.

“Plavi” su prvi put nakon 1967. godine, kada su završili kao deveti, ostali bez evropske medalje. Zauzeli su tek sedmo mesto.

Bili su to poslednji reprezentativni nastupi Kreše Ćosića, Dragana Kićanovića, Moke Slavnića i Petera Vilfana. Ćosić i Slavnić su te godine okačili patike o klin i zaplovili trenerskim vodama.

Menegin i Grbović 2005. godine u Beogradu

Menegin i Grbović 2005. godine u Beogradu

Zbog mnogo ružnih stvari koje su se dogodile u okršaju sa Italijom, Kićanović je napustio svoj tadašnji klub Skavolini iz Pezara i karijeru nastavio u Francuskoj.

Dvadesetak godina kasnije, 2005. godine u Beogradu, na oproštaju Aleksandra Đorđevića od aktivnog igranja košarke, Grbović je Meneginu poklonio veliki drveni model makaza kao podsetnik na taj incident, koji je sa određene vremenske distance svim akterima ostao u sećanju kao simpatična anegdota.

Ili, što je voleo da kaže Moka Slavnić – sve je to samo igra …

Podelite ...

Ostavite komentar