Fudbalerko Nogometović istražuje: Sezona 1974/75 (8)

Radost fudbalera Zvezde nakon trijumfa nad madridskim Realom

Osvrt na sezonu 1974/75 završićemo kraćim pregledom nastupa klubova u evropskim kup-takmičenjima i jugoslovenske reprezentacije. O rezultatima naših predstavnika – splitskog Hajduka, beogradskih Crvene zvezde i Partizana, mostarskog Veleža, skopskog Vardara, niškog Radničkog i Rijeke možete saznati na posebnoj stranici.

Crvena zvezda je najdalje dogurala u evropskim kupovima, a njen pohod obeležila je eliminacija “kraljevskog kluba” iz Madrida.

Petog marta 1975. godine Real je na prepunom stadionu “Santjago Bernabeu”, u prvom četvrtfinalnom meču Kupa pobednika kupova, dočekao Crvenu zvezdu i pobedio sa 2:0. Madriđani su te sezone u svom sastavu imali takve asove poput Necera, Santiljane (obojica su bili strelci po jednog gola u prvom meču), Amansija ili Brajtnera, a zanimljivo je i da ih je sa klupe vodio dugogodišnji trener Zvezde Miljan Miljanić.

Dve nedelje kasnije, 19. marta, pred oko 100 hiljada gledalaca na beogradskoj “Marakani”, “crveno-beli” su poveli golom Dragana Džajića na centaršu Slobodana-Coleta Jankovića, a ukupan rezultat izjednačio je golman Ognjen-Olja Petrović udarcem sa bele tačke.

Bek gostiju Hoze Antonio Kamačo imao je tada nepunih 20 godina i važio je za najperspektivnijeg španskog fudbalera. Tokom 15 godina igranja u Realu sakupio je 414 nastupa, a za selekciju Španije nastupio je 81 put. Računajući na njegovu brzinu, snagu i mladalačku drskost, Miljanić ga je postavio za direktnog čuvara prve zvezde “crveno-belih” Dragana Džajića. Prilično rizično, jer je momku tako mogao da stvori traume koje bi mu upropastile karijeru i pre nego što je ona počela …

Kako u produžecima nije bilo golova, pristupilo se izvođenju jedanaesteraca. Izabranici Miljenka Mihića slavili su ukupnim rezultatom 6:5, poslednji gol iz penala postigao je Janković, a Petrović je odbranio šut čuvenom Santiljani.

Nakon ove veličanstvene, legendarne, nezaboravne, magične, istorijske eliminacije madridskog Reala u četvrtfinalu, beogradski “crveno-beli” su stekli kolosalnu priliku da se preko ipak lakšeg protivnika – mađarskog Ferencvaroša, plasiraju u finale Kupa pobednika pobednika. Ali nešto je krenulo naopako

Njihove komšije sa Topčiderskog brda zastale su u trećem kolu Kupa UEFA – bolji od Partizana je bio nemački Keln.

Mostarski Velež je u istom takmičenju eliminisan kolo kasnije, u četvrtfinalu, od Tventea, kasnijeg finaliste. “Rođeni” su istinskim podvigom dospeli u priliku da odmeravaju snage sa holandskim predstavnikom, budući da su u prethodnom kolu eliminisali Derbi Kaunti, koji će samo par meseci kasnije postati šampion Engleske.

Vardar se u maju 1974. godine plasirao u finale Balkanskog kupa, gde ga je čekao bugarski Akademik. Nakon ohrabrujućeg minimalnog 1:2 poraza u Sofiji u julu mesecu iste godine, skopski “crveno-crni” su pred novembarski revanš gajili realne nade u trijumf u ovom takmičenju. Međutim, meč je završen bez golova i jugoslovenski predstavnik je ostao bez trofeja.

Iste nedelje kada su Skopljanci propustili veliku šansu, Hajduk je eliminisan u drugom kolu Kupa evropskih šampiona. Ni sjajna igra i ubedljiva 4:1 pobeda nad Sent Etjenom nije bila dovoljna za revanš – šampion Francuske je nakon produžetka slavio sa 5:1!

Niški Radnički je u proleće 1975. godine igrao grupnu fazu Balkanskog kupa i prošao sjajno – osvajanjem prvog mesta u konkurenciji albanskog 17. Nentorija i grčkog Panioniosa obezbedio je finalni dvomeč, koji je bio na programu početkom sledeće sezone.

Rijeka je bila naš predstavnik u Srednjoevropskom kupu, ali se nije proslavila – u grupi sa mađarskom Tatabanjom i austrijskim Vakerom zauzela je poslednje mesto.

REPREZENTACIJA

S obzirom da je Hajduk tih sezona dominirao jugoslovenskim fudbalom, nekako je bilo normalno da okosnicu reprezentacije čine igrači splitskog kluba, pa je selektor Ante Mladinić svaku utakmicu započinjao sa najmanje četiri Hajdukovca. Naravno, to je bilo malo teže objasniti navijačima pre svega Crvene zvezde, ogorčenim zbog izostavljanja Džajića, ali su rezultati u ovom periodu ipak demantovali “hejtere”.

Jugoslavija je u prijateljskim mečevima rutinski savladala Italiju (1:0) i aktuelnog vicešampiona sveta Holandiju (3:0).

Jugoslavija - Italija 1:0: Džemal-Džemo Hadžiabdić (plavi dres) u duelu sa Lućijanom Rećekonijem

Jugoslavija – Italija 1:0: Džemal-Džemo Hadžiabdić (plavi dres) u duelu sa Lućijanom Rećekonijem

U kvalifikacijama za evropski Kup nacija (današnje Evropsko prvenstvo), “plavi” su dva puta pobedili Norvešku (po 3:1 u Beogradu i Oslu), jednom Švedsku (2:1 u Stokholmu) i pretrpeli su samo jedan poraz – od Severne Irske u Belfastu. Taj susret u Belfastu izazvao je ogromnu pažnju u čitavom miroljubivom svetu, manje zbog rezultata, a više zbog poteza Fudbalskog saveza Jugoslavije (FSJ).

O čemu se radilo?

Belfast je glavni grad Severne Irske, jedne od četiri države u okviru Ujedinjenog Kraljevstva. Danas ga posećuje na hiljade turista godišnje, koji uživaju u ušminkanom centru grada.

Međutim, kada se krene dalje prema predgrađima, naići ćete na tmurna svedočanstva tridesetogodišnjeg oružanog sukoba u kojem je stradalo preko tri i po hiljade civila, pripadnika britanske vojske i policije i paravojski – četvrti odvojene zidovima sa bodljikavom žicom. Danas je u Severnoj Irskoj na snazi formalno primirje između zaraćenih strana, ali zidovi govore o i dalje podeljenom gradu, nešto nalik današnjem Mostaru ili Kosovskoj Mitrovici.

Tinjajuća višedecenijska neprijateljstva eruptirala su u krvave sukobe kasnih šezdesetih godina prošlog veka. Tada su nacionalisti i republikanci, koji su uglavnom bili Irci katolici, hteli da se otcepe od britanske krune i ujedine sa braćom iz Republike Irske. A unionisti i lojalisti, ogromnom većinom iz redova protestanata i Britanaca, koji su za bili za ostanak u Ujedinjenom Kraljevstvu, nisu im kao dali …

Pravi rat na ulicama severnoirskih gradova dešavao se sedamdesetih godina prošlog veka, zbog čega je fudbalska reprezentacija ove zemlje poslednji put ugostila nekog rivala 13. oktobra 1971. godine kada je na “Vindzor parku” u Belfastu igrala selekcija Sovjetskog Saveza.

Tri i po godine je nacionalni tim kao domaćin dočekivao protivnike na “Hajfild Roudu” u Koventriju, “Gudison Parku” u Liverpulu, zatim u Šefildu, Glazgovu, Londonu,… samo ne u svojoj zemlji. Zbog “politički nestabilne situacije”, rivali su odbijali da putuju u Severnu Irsku. I navijači su mnogo patili …

Severna Irska - Jugoslavija 1:0: Brajan Hamilton (tamni dres) postiže jedini gol, u pozadini su Luka Peruzović i Hadžiabdić

Severna Irska – Jugoslavija 1:0: Brajan Hamilton (tamni dres) postiže jedini gol, u pozadini su Luka Peruzović i Hadžiabdić

I nećete verovati šta se onda dogodilo …

U okviru kvalifikacione faze Kupa nacija, Jugoslavija se našla u grupi sa Severnim Ircima. Naš savez je posle tri i po godine prvi prihvatio bezbednosne garancije koje je nudio domaćin i pristao da njegov nacionalni tim gostuje u Belfastu.

Ne treba pričati na kakvo je oduševljenje kod domaćina naišao ovaj potez iz jugoslovenskog tabora. Prilikom izlaska naših na teren, tog 16. aprila 1975. godine nešto pre pet časova po podne, svi gledaoci na “Vindzor parku” u Belfastu, njih oko 30 hiljada, ustali su sa svojih mesta i ovacijama dočekali fudbalere u belim dresovima. Igrači domaće selekcije napravili su špalir u čast gostiju iz simpatične socijalističke zemlje na brdovitom Balkanu …

Naši su i tokom 90 minuta igre pokazali da su velike dobrice, dozvolivši neverovatno motivisanim Ircima da stvore veći broj izglednijih šansi i na kraju slave pobedu pogotkom Brajana Hamiltona.

Bio je to poklon-gol nakon kornera sa leve strane u 23. minutu, koji je izveo Tomi Džekson. Olja Petrović je istrčao sa gol-linije da bi uhvatio loptu, ali je bio prekratak. Alan Hanter je glavom vratio loptu prema daljoj stativi gde je Hamilton sa manje od metar udaljenosti “zakucao” u mrežu …

Gostovanje Jugoslavije srušilo je bar jedan zid – s obzirom da je susret protekao bez incidenata, to je ohrabrilo naredne rivale Severnih Iraca da igraju u Belfastu …

Sve u svemu, uzbudljiva fudbalska sezona. Na domaćem planu nije se desilo ništa novo – Hajduk je odbranio “duplu krunu”.

Nakon deprimirajućeg nastupa “plavih” na Svetskom kupu 1974. godine, gledaoci su polako vraćali veru u domaći fudbal. Tome su najviše doprineli uspesi Zvezde, Veleža i reprezentacije u Evropi …

Podelite ...

Ostavite komentar