Totalno ludilo se desilo u finalu trke atletičara na 400 metara sa preponama. Svi su očekivali da će se glavna borba za zlato voditi između svetskog rekordera (48,12 sekundi u Meksiku 1968. godine) Britanca Dejvida Hemerija i Amerikanca Ralfa Mana, čoveka koji je ostvario najbrže vreme te godine.

Neki su očekivali i da će u tom sudaru atletskih titana pasti i svetski rekord. Niko, međutim, nije računao na anonimnog atletičara iz Ugande, na 22-godišnjeg policijskog službenika po imenu Džon Aki-Bua, preponaša bez mnogo takmičarskog iskustva i zapaženijih rezultata.

Aki-Bua, koga je trenirao britanski trener Malkolm Arnold, oba puta je u svojoj grupi na cilj stigao prvi, u četvrtfinalu i u polufinalu. Dok su rivali sa velikim naporom završavali trke, Uganđanin je trčao nestvarno lako, dugim nogama prelazio je preko prepona kao da one ne postoje. Ali opet, trčao je oba puta preko 49 sekundi i još uvek ništa nije nagoveštavalo da će najozbiljnije konkurisati za zlatnu medalju.

A u finalu, održanom 2. septembra, ne da je bio konkurentan Manu i Hemeriju, nego se jednostavno poigrao sa rivalima. Drugoplasiranog Mana je ostavio za čitavih 69 stotinki (?!), a trećeplasiranom Hemeriju je oduzeo i svetski rekord, jer je na cilj stigao u vremenu od 47,82 sekundi. Dok su rivali nakon cilja popadali od umora, sveži Aki Bua je laganim korakom trčao pobednički krug i pritom preskočio još koju preponu.

Kada se vratio u zemlju, ugandski diktator Idi Amin mu je poklonio kuću. Nije učestvovao na sledećim olimpijskim igrama u kanadskom Montrealu zbog bojkota afričkih zemalja.

Propašću Aminovog režima 1979. godine, Aki-Bua je u strahu od osvete sa porodicom pobegao iz zemlje i utočište našao u jednom kenijskom izbegličkom kampu.

Predstavnici nemačke kompanije sportske obuće “Puma” izvukli su ga iz kampa i ponudili mu posao iz zahvalnosti što je proneo slavu njihovih sprinterica u Minhenu.

Aki Bua je radio za “Pumu” nekoliko godina, učestvovao je i na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. godine, a onda se vratio u Ugandu gde je radio kao atletski trener …

DEVETI DAN, NEDELJA, 3. SEPTEMBAR 1972. GODINE

Jugoslovenski košarkaši pretrpeli su i drugi neuspeh u finalnoj grupi, u poslednjem kolu poraženi su od večitog rivala Sovjetskog Saveza rezultatom 67:74 (34:38).

JUGOSLAVIJA: Ratomir-Rato Tvrdić (Jugoplastika Split) 2, Ljubodrag-Duci Simonović (Crvena zvezda Beograd), Vinko Jelovac (Olimpija Ljubljana) 9, Žarko-Žare Knežević (OKK Beograd) 11, Miroljub Damjanović (Radnički Beograd), Dragan Kapičić (Crvena zvezda) 8, Blagoja Georgievski (Rabotnički Skoplje), Krešimir-Krešo Ćosić (Zadar) 21, Damir Šolman (Jugoplastika Split) 2, Nikola Plećaš (Lokomotiva Zagreb) 8, Dragutin-Miško Čermak (Partizan Beograd) 6, Milun Marović (Radnički Beograd).

“Zbornaja komanda” je dominirala čitavim tokom susreta, dozvolivši našima da samo jednom budu u prednosti – 2:0 u prvom minutu. Fizički snažniji i u šutu precizniji Sovjeti već u 14. minutu vodili su sa 38:24, a petorka Plećaš, Čermak, Kapičić, Jelovac i Ćosić uspela je da serijom 10:0 u finišu poluvremena značajno smanji rezultatski deficit i na odmor ode sa prihvatljivih 34:38.

I uvodni minuti drugog dela obećavali su rezultatski preokret, ali kada je lokomotiva naše ekipe u ovom susretu Plećaš morao u 34. minutu na klupu zbog pet ličnih grešaka, kola su ponovo krenula nizbrdo i protivnik je brzo došao na dvocifrenu prednost.

Nezaustavljiv je bio Sergej Belov sa 22 poena, nije pomoglo ni sjajno Ćosićevo izdanje sa 21 poenom i osam skokova.

Jugoslavija je tako nakon svih utakmica zauzela tek treće mesto u svojoj grupi, iza selekcija SSSR-a i Italije. Sovjeti su bili sigurni učesnici polufinala, ali je plasman “azura” među četiri najbolje reprezentacije i dalje bio pod znakom pitanja zbog detektovanog dopinga u redovima portorikanske selekcije uoči meča sa Jugoslavijom. Čekala se odluka arbitražne komisije – ukoliko bude bio kažnjen samo igrač u čijoj mokraći su pronađena nedozvoljena sredstva, Italija će ići u polufinale. Ali ukoliko bude bio kažnjen čitav tim Portorika tako što će biti obrisani svi njegovi rezultati postignuti na olimpijskom turniru, “plavi” bi imali odnos pobeda i poraza 5-1, a Italijani 4-2.

Umorna i stara, uzdrmana povredama, pehovima i sudijskim nepravdama, vaterpolo reprezentacija je porazom od Mađarske – 2:4 (0:1, 1:1, 0:1, 1:1), i teorijski ostala bez prilika za medalju.

JUGOSLAVIJA: Karlo Stipanić (Mladost Zagreb), Ratko Rudić (Partizan Beograd), Ozren Bonačić (Mladost Zagreb) 1, Uroš Marović (Partizan Beograd), Ronald Lopatni (Mladost Zagreb), Siniša Belamarić (Partizan Beograd), Dušan Antunović (Partizan Beograd) 1, Đorđe Perišić (Partizan Beograd), Mirko Sandić (Partizan Beograd) i Miloš Marković (Partizan Beograd).

Za razliku od košarkaša i vaterpolista, rukometaši su gazili sve redom na svom sigurnom hodu ka finalu. U Augzburgu su sa 18:16 (9:8) bili bolji od jake Mađarske i tako bez izgubljenog boda osvojili prvo mesto u B grupi.

Oko 80 hiljada gledalaca na Olimpijskom stadionu u Minhenu bili su neposredni svedoci neverovatnog sportskog podviga. Finski dugoprugaš Lase Viren postao je olimpijski šampion u trci na 10 hiljada metara. Ovaj podatak sam za sebe možda i ne izaziva divljenje, ali ono što je za nevericu je činjenica da je tokom trke Viren posle kontakta sa Tunižaninom Mohamedom Gamudijem pao na stazi.

Gamudi nije mogao da nastavi trku, ali je Finac ustao, stigao grupu i na kraju slavio u vremenu novog svetskog rekorda – 27:38,35 minuta!

Naš predstavnik Dane Korica zauzeo je sedmo mesto u vremenu 28:15,18 minuta, što je bilo veoma blizu njegovom ličnom i nacionalnom rekordu.

Vera Nikolić nije uspela do tako željene olimpijske medalje. U finalnoj trci na 800 metara trijumfovala je svetska rekorderka Zapadna Nemica Hildegard Falk u vremenu 1:58,55 minut. Ona se na 200 metara pre cilja odlučila za dugi finiš kojim je, nošena podrškom domaćih navijača, uspela da skrši otpor svojih rivalki.

Vera se dobro držala, krenula je i ona u finišu za Falkovom, ali je popustila i trku završila peta, u vremenu 1:59,98, 82 stotinke sporije od “bronzane” Istočne Nemice Gunhild Hofmajster.

Đurđa Fočić je bila jedanaesta u petoboju sa 4332 boda. Dvadesetčetvorogodišnja Zagrepčanka je najvredniji rezultat postigla u skoku u vis gde je sa 1,71 metar bila deveta, što joj je donelo 945 bodova. Preostale discipline bile su 100 metara sa preponama (njen rezultat 13,96 sekundi), bacanje kugle (12,58 metara), skok u dalj (5,92 metara) i 200 metara (24,70 sekunde).

Kragujevčanin Milan Spasojević nije prošao kvalifikacije u troskoku. Kvalifikaciona norma je bila 16,20 metara, a Spasketov najbolji skok bio je 15,69 metara u drugoj od tri raspoložive serije.

Snežana Hrepevnik se kvalifikovala u finale skoka u vis preskočivši normu od 1,76 metara, dok drugi predstavnik u ovoj disciplini Breda Lorenci – Babošek nije uspela, savladala je samo 1,73 metar.

U konkurenciji još 63 atletičara, Josip-Jozo-Joško Alebić nije uspeo da se plasira u četvrtfinale trke na 400 metara, pošto je u prvoj kvalifikacionoj grupi zauzeo tek šesto mesto sa vremenom 47,01 sekundi. Najbrža četvorica iz svake grupe direktno su išla u četvrtfinale, a da bi prošao dalje po vremenu, Alebić je morao da trči brže od 46,76 sekundi.

Na startnoj listi osme kvalifikacione grupi pojavilo se ime i našeg rekordera na ovoj deonici Lučijana Sušnja, ali on nije nastupio.

DESETI DAN, PONEDELJAK, 4. SEPTEMBAR 1972. GODINE

Na Severnom moru je održana peta regata u jedrenju. “Leteći Holanđani” Antun Grego i Simo Nikolić podbacili su prvi put na ovom takmičenju i zauzeli tek 16. mesto. U ukupnom plasmanu zadržali su visoko četvrto mesto iza posada Velike Britanije, Francuske i Australije.

Jedriličar u klasi “fin” Minski Fabris danas je bio najbolji od početka takmičenja, osvojio je 12. mesto i u generalnom plasmanu pozicionirao se na 25. mestu.

Vaterpolisti su osvojili peto mesto na Igrama u Minhenu. U meču poslednjeg kola finalne grupe pobedili su SR Nemačku sa 5:4 (3:0, 0:1‚ 1:1, 1:2).

Naš tim je vodio sa 3:0, 4:1 i 5:2 i da nije primio četvrti gol u poslednjoj sekundi susreta, imao bi identičnu gol-razliku kao i današnji rival, ali više postignutih golova, pa bi olimpijski turnir završio na četvrtom mestu.

JUGOSLAVIJA: Karlo Stipanić (Mladost Zagreb), Ratko Rudić (Partizan Beograd) 1, Ozren Bonačić (Mladost Zagreb), Uroš Marović (Partizan Beograd), Ronald Lopatni (Mladost Zagreb) 1, Siniša Belamarić (Partizan Beograd), Dušan Antunović (Partizan Beograd) 1, Đorđe Perišić (Partizan Beograd) 1, Mirko Sandić (Partizan Beograd) 1 i Miloš Marković (Partizan Beograd).

Bokser poluvelter kategorije Zvone Vujin uspešno je prebrodio i drugu prepreku i plasirao se u četvrtfinale. Sudijskom odlukom 3:2 pobedio je visokog i dugorukog Mongolca po imenu Sodnomin Gombo.

Gombo je prve dve runde manje-više uspešno izbegavao borbu i tek u poslednjoj se prepustio otvorenoj razmeni udaraca. Vujin je bio daleko preduzimljiviji tokom čitavog meča i taj faktor je presudio u konačnoj odluci sudija.

Zdenka Gašparac zauzela je 39. mesto u konkurenciji 45 plivačica u kvalifikacijama na 200 metara leđnim stilom. Ona je u svojoj grupi stigla šesta u vremenu 2:33,57 minuta.

Srećko Štiglić daleko je premašio kvalifikacionu daljinu od 66 metara u bacanju kladiva. U drugoj seriji ovaj dvadesetdevetogodišnji Zagrepčanin bacio je 69,60 metara, što je bio novi državni rekord i ukupno šesti rezultat kvalifikacija, u konkurenciji 31 takmičara.

Snežana Hrepevnik zauzela je 20. mesto u finalu skoka u vis, ponovivši rezultat iz kvalifikacija – 1,76 metar. Zlatna medalja i novi svetski rekord pripali su 16-godišnjoj domaćoj visašici Urliki Mejfart, koja je preskočila letvicu podignutu na 1,92 metar. Ovu visinu preskočila je u prvom pokušaju.

Mejfartova je postala najmlađa olimpijska šampiona u nekoj pojedinačnoj disciplini u istoriji atletike.

Od naših atletičara i atletičarki ovog dana nastupila je i Vera Nikolić, u kvalifikacijama na 1.500 metara. Ona je, međutim, platila danak umoru nakon iscrpljujućih trka na 800 metara. Trčala je u drugoj grupi i sve do 1.200 metara držala priključak sa vodećima, ali je onda naglo popustila i na cilj stigla poslednja, deveta, u skromnom vremenu od 4:23,36 minuta, čak 14 sekundi iza prvoplasirane Italijanke Paole Pinji.

Skandalozna odluka koja je odredila plasman jugoslovenske košarkaške reprezentacije u Minhenu, ali i dalju košarkašku sudbinu i ideološki put Ljubodraga Simonovića. Polularni Duci je nakon ove odluke iz protesta samovoljno napustio tabor “plavih” i vratio se u zemlju, zbog čega ga je Košarkaški savez Jugoslavije suspendovao na šest meseci. Simonović je nakon isteka kazne želeo da igra za reprezentaciju, ali ga selektori više nikada nisu zvali.

Razočaran u sva dešavanja, postao je ogorčeni protivnik vrhunskog sporta i onoga što se krije iza proklamovane ideje olimpizma, a o događanjima u Minhenu napisao je i knjigu “Olimpijska podvala”.

Šta se dakle desilo? Krenimo od početka, utakmice sa Portorikom odigrane 29. avgusta koju su Portorikanci iznenađujuće dobili sa 79:74 i Jugoslaviju značajno udaljili od prilike da se bori za zlatnu medalju.

Nakon meča, prema standardnoj proceduri, iz svake ekipe žrebom je izabran po jedan igrač za obaveznu doping-kontrolu – Ratomir-Rato Tvrdić iz jugoslovenske i Miguel-Miki Kol iz portorikanske reprezentacije. Kol je prvi put uveden u igru kod vođstva naše reprezentacije 29:20 u prvom poluvremenu i tokom meča postigao je ukupno osam poena.

Uoči meča Jugoslavije sa SSSR-om 3. septembra medicinska kontrola Međunarodnog olimpijskog komiteta objavila je da je u urinu portorikanskog reprezentativca pronađen amfetamin, koji se nalazi na samom vrhu liste zabranjenih supstanci. U našem taboru bili su ubeđeni da će se poštovati član 421 Medicinskog vodiča u kojem piše da ako se utvrdi da je član ekipe dopingovan, ekipa će izgubiti utakmicu. To bi značilo da bi Jugoslavija na tabeli preskočila Italiju i uključila se u borbe za medalju.

U nedelju uveče generalni sekretar Međunarodne košarkaške federacije Britanac Renato Viliam Džouns pozvao je predsednike jugoslovenskog i italijanskog košarkaškog saveza Radomira Šapera i Klaudija Koću i predložio im da Jugoslavija i Italija ponovo odigraju utakmicu, što je Italijan glatko odbio i zapretio istupanjem “azura” iz takmičenja ukoliko se poništi utakmica Jugoslavije sa Portorikom.

Da bi izbegao skandal, Džouns je popustio pred italijanskim ultimatumom i doneo odluku direktno na štetu “plavih” – košarkaš Kol je suspendovan, ali svi rezultati Portorika na olimpijskom turniru su ostali. Famozni član 421 je, prema Džounsovim rečima, izmenjen pre nekoliko dana, iako o tome niko nije imao pojma.

Nakon izrečene odluke svi u jugoslovenskom taboru bili su jedinstveni u besu i ogorčenju, od šefa jugoslovenske olimpijske delegacije Nebojše Popovića, pa do samih košarkaša. Raspoloženje u našoj reprezentaciji je bilo takvo da se činilo da je ekipa blizu odluke da momentalno napusti takmičenje i ne učestvuje u utakmicama za plasman.

A onda preokret, rešeno je da se ipak ostane do kraja?! Da li zato što je pragmatizam prevladao emocije, čast i pravdoljubivost ili zato što je stigao nalog “odozgo”, tek pomenuti Simonović odjednom je ostao usamljen u stavu da se ne igra.

Osećajući da je prevaren i izdan svih, a pre svega od svojih saigrača, Duci se spakovao i napustio Minhen …